O kruškama i starenju

​Ja zapravo ne znam starjeti. Nitko me tome nije učio.

​Dok sam bio mlad, gledao sam starije ljude i to mi je bilo prirodno. Postoji mladost i postoji starost.

​Ali gdje je granica?

​Možda kad shvatiš da više ne možeš igrati nogomet jer te poslije bole sve kosti.

​Možda kad se penješ na planinu, a pri spuštanju jaučeš od boli u kukovima.

​Prije neki dan počnem trčati. Cupkajući. Gledam Miću kako u sedam ujutro bere kruške.

​Pitam ga: Oćel biti rakije?

​Oće, oće, kaže. Malo je stariji od mene. Kruške su rodile pa je vedar.

​Srećemo se tako nekoliko jutara. Ja trčeći, on berući. Kruške padaju na cestu pa ih auti pogaze ako ih ne pokupi na vrijeme.

​Kruškama je kraj kad im peteljka postane krhka i krene vjetar.

​A možda i nije kraj. Kad Mićo ponudi rakijom, nakon druge ili treće čašice, tko te više pita!